Biljke mesožderke

U prirodi se javljaju najrazličitija pravila, ali i brojni izuzeci koji ta pravila potvrđuju. Na primer:  ribe žive u vodi, a postoje vrste koje mogu da dišu neko vreme na kopnu. Za proizvodnju kiseonika su najviše odgovorne zelene alge i biljke, dok bakterije koje žive na velikim okeanskim dubinama mogu da ga dobijaju bez uticaja sunčeve svetlosti iz hemijskih reakcija koje se dešavaju u njihovoj neposrednoj blizini. Hvatanje i proždiranje plena su primarna odlika životinja i bilo bi paradoksalno govoriti o biljkama mesožderkama, a ipak... Mesožderne biljke zaista postoje. One su izuzetak u biljnom carstvu i zadivljuju svojom neočekivanom brojnošću, raznovrsnošću, rasprostranjenošću i lepotom. One predstavljaju svojevrstan ukras prirode, koja pored usklađenih pravila, često menja odnose između živih bića, čineći naš svet toliko posebnim i fascinantnim mestom za život.

To što izdvaja mesožderne, odnosno karnivorne biljke od ostalih biljaka jeste sposobnost hvatanja plena, koji se, shodno njihovoj veličini, uglavnom sastoji od sitnih insekata, zglavkara, vrlo retko od malih glodara, vodozemaca ili ptica. To znači da su mesožderne biljke po pravilu biljke malih dimenzija, ali gde je pravilo tu su i izuzeci. Tako, neke vrste prelaze visinu od petnaest metara, dok su druge sitne biljke neposredno iznad zemlje sa malo više od centimetra u prečniku. Osobenost njihove građe se najviše ogleda u građi listova koji za njih predstavljaju oruđe za stvaranje hrane, ali i za hvatanje neophodnog plena.

Sada dolazi do izražaja jedno od najbitnijih pitanja za ovu interesantnu grupu biljaka: zašto one to rade? Zašto hvataju i ubijaju plen? Ako su biljke, zar nisu sposobne da samostalno proizvode hranu preko sunčeve energije uz pomoć vode i mineralnih materija? Odgovor je: mogu! Proizvode je, samo što zemljište u kome one rastu ne pruža im sve potrebne uslove. Staništa na kojima su se ove biljke razvile odlikuju se nedostatkom mineralnih materija, naročito azotom i fosforom. Taj problem su nakon dugog perioda prilagođavanja prevazišle stvaranjem posebnih organa kojima bi mogle da „preotmu“ materije koje im nedostaju iz sitnih životinja kojih je u blizini bilo u izobilju. Dalo im je to veliku prednost u odnosu na ostale biljke u pogledu raspoloživog životnog prostora i smanjene konkurencije. Uspele su da se prilagode i da prežive tamo gde ostale nisu mogle. Učinile su korak ispred svih i dostigle naizgled nemoguće - da biljke jedu životinje, a ne obrnuto!

Pogrešno bi bilo svrstavanje svih karnivornih biljaka u jedan taksonomski rang. Iako su to vrlo specifične biljke, međusobno se veoma razlikuju. Neke liče jedna na drugu, iako su taksonomski i geografski veoma udaljene, što pokazuje da je priroda na sličan način došla do istih rezultata na različitim delovima sveta. To se jasno vidi na primeru biljaka iz rodova Byblis i Drosophyllum od kojih prva živi u predelima oko severne Australije, a druga isključivo u zapadnom sredozemlju.

Prvobitna definicija mesoždernih biljaka je bila da imaju sposobnost da samostalno privuku, uhvate, ubiju i svare žrtvu kao i da upiju hranljive materije dobijene iz nje. Međutim, problem je nastao kod biljke Sarracenia purpurea, koja ne stvara dovoljno enzima za varenje i tečnost koja se nalazi u njenim bokalima se sastoji uglavnom od kišnice. U toj kišnici su uočene bakterije koje vrše proces razgradnje i preko njih biljka upija gotove hranljive materije. Kako su sve ostale biljke iz njenog roda „u potpunosti mesožderne“, naučnici nisu hteli da joj oduzmu njen status, već su samo promenili definiciju - mesožderna biljka je ona biljka koja koristi tela svojih žrtava, bez obzira na koji način.

Vrste klopki karnivornih biljaka

U okviru svih karnivornih biljaka možemo da razlikujemo nekoliko vrsta mehanizama za hvatanje plena. To su:

• Listovi u obliku krčaga ili cevi koje poseduju nepentesi (Nepenthes), saracenije (Sarracenia), helimafore (Helimaphora), cefalotusi (Cephalotus) i darlingtonije (Darlingtonia). Njih odlikuje pasivan način lova i listovi formirani u cevi, odnosno krčage ispunjene tečnošću za varenje ili kišnicom. One privlače pažnju svojim neobičnim izgledom i sladunjavim nektarom koji se nalazi na rubovima klopki. Nesrećni insekt privučen njihovim stimulusom pada u zamku gde biva razložen na sitne molekule prihvatljive za biljku.

• Dinamične zamke, koje se javljaju kod Venerine muholovke (Dionaea) i aldrovande (Aldrovanda). Njihovi pokreti spadaju u jedne od najbržih u biljnom carstvu. Oni su „aktivni lovci“, jer svojom bojom i hemijskim signalima privlače insekte i druge sitne životinje, strpljivo čekaju na znak koji im šalju dlačice za aktivaciju zamke prilikom prelaska insekta preko njih, a onda jednim brzim, dinamičnim pokretom zatvaraju svoje čeljusti. Kasnije, lučenjem sokova za varenje, biljka upija potrebne hranljive materije. Zamka predstavlja posebno prilagođen list koji nije samo ograničen na svoj zadatak, već može i da vrši proces fotosinteze.

• Lepljive zamke, koje se najčešće sreću kod rosulja (Drosera), ali i kod drosofiluma (Drosophyllum), biblisa (Byblis) i pinguikula (Pinguicula). Njih odlikuju listovi prekriveni sitnim dlačicama koji luče slatku, lepljivu tečnost koja liči na rosu i privlači insekte. Insekt sleće na površinu lista da bi se nasladio, ali umesto toga dospeva u kobnu zamku. Biljka stimulisana nadražajem insekta počinje da luči razne enzime, koji ga vare živog dok se bezuspešno bori sa snagom lista koji, u nekim slučajevima, može skroz da se obavije oko njega. Nakon svarenog obroka, vetar odnosi ostatke, a list je spreman za sledeće podvige.

• Usisavajuće zamke, koje poseduje mešinka (Utricularia). Ova vrsta biljke, koja živi u vodenim ili vrlo vlažnim staništima, razlikuje se po tome što je za funkcionisanje njene klopke odgovoran protok vode. Naime, njene zamke se nalaze na listovima i korenima i liče na prazne mehuriće preko kojih je premazana sluz. Dok se zainteresovana životinjica kreće prema mehuriću ona prelazi preko dlačica za aktivaciju zamke. Poklopac na vrhu klopke se u trenutku otvara na unutrašnju stranu brzo povlačeći sa sobom svu vodu u okolini zajedno sa žrtvom, kao usisivač i klopka se zatvara. Tamo se posredstvom posebnih enzima žrtva razgrađuje i upija. Nesvareni delovi se ne odstranjuju iz klopke, ali to biljci nikako ne smeta u hvatanju novog plena. Hrani se uglavnom vrlo sitnim račićima. U našoj državi postoje dve vrste: Utricularia minor i Utricularia australis.

U daljem tekstu slede opisi, po mom mišljenju, najzanimljivijih rodova mesoždernih biljaka, sa velikim akcentom na rosulje i muholovke kao najtipičnije predstavnike. Svet mesoždernih biljaka je veoma veliki i složen i nikako nije moguće detaljno ih opisati sve na jednom mestu, tako da sam izabrao samo one koje su me posebno fascinirale.

DROSERA (Rosulja)

Drosera je rod biljaka iz familije droseraceae i jedan je od najbrojnijih rodova karnivornih biljaka sa oko 190 vrsta. Rasprostranjena je širom Zemljine kugle, na svim kontintentima osim na Antarktiku. Njeno naučno ime (grč. Drosos- rosa, kapljice rose), kao i narodni naziv se odnose na kapi tečnosti na vrhu svake dlačice lista koje liče na kapi jutarnje rose.

Rosulje su višegodišnje, zeljaste biljke, koje prave horizontalnu ili uspravnu rozetu od nekoliko listova visine između jednog centimetra i jednog metra. Međutim, neke puzeće vrste dostižu visinu i do 3 metra, dok su neke vrste široke nešto više od centimetra, tako da veličina rosulja varira u zavisnosti od vrste. Rosulje su pokazale i dug životni vek, koji može da dostigne čak 50 godina.

Podela

Rosulje se mogu podeliti s obzirom na način i mesto života na sledeći način:

• Rosulje umerene klime, koje žive u Evropi i Severnoj Americi. Zimi stvaraju gusto zbijeno klupko listova koji ih čuva od mrazeva. U tu grupu spadaju samo tri vrste rosulja od kojih je jedna zastupljena na našoj planini Vlasini- Drosera rotundifolia.

• Suptropske rosulje, koje odlikuje ujednačen razvoj tokom čitave godine zbog ujednačenih klimatskih uslova. Tu spada Drosera capensis, jedna od najpopularnijih rosulja za gajenje jer je lepa i lako se održava.

• Pigmejske rosulje, predsatvljaju grupu autralijskih rosulja od oko 40 vrsta. Odlikuju se svojom minijaturnom građom, dlačicama koje izdanak čuvaju od žarkog australijskog sunca i izraslinama na vrhu biljke zvanim geme koje služe za bespolno razmnožavanje.

• Rosulje s krtolom, u koje spada oko 50 australijskih rosulja. Jedinstvene su po svom korenu u formi krtole koji služi za preživljavanje dugih i suvih leta u Australiji. Na jesen, početkom kišne sezone, rosulje se „bude“ i nastavljaju svoj životni ciklus.

• Kompleks Petiolaris, u koji spada 14 vrsta rosulja, koje žive u staništima koja su konstanto topla, ali neredovno vlažna. Zbog toga se biljke iz te grupe odlikuju gustim dlačicama koje prekrivaju stabljike listova, što povećava površinu na kojoj može da se stvori jutarnja rosa, kao jedini sigurni izvor vlage.

• Rosulje sa Kvinslenda- mala grupa od tri rosulje koje naseljavaju obode prašuma autralijske države Kvinslend.

Listovi

Oblik listova se veoma razlikuje od vrste do vrste. Varira od potpuno ovalnih, nalik na salatu, do veoma uzanih i dugačkih. Kada insekt sleti na površinu lista lepi se za lepljivu sluz i pokušava da se oslobodi, gubeći pri tome veliku količinu energije. Posle bezuspešne borbe sa biljkom umire u roku od petnaest minuta zbog prevelikog umora ili zbog gušenja, jer sluz blokira ulaze u njegove disajne organe. Pobuđena stimulusom insekta biljka luči enzime esterazu, peroksidazu, fosfatazu i proteazu koje istovremeno razgrađuju telo žrtve i oslobađaju hranljive materije. Hranljiva smesa se zatim upija kroz površinu lista i daje snagu za obavljanje životnih funkcija. Ono što razlikuje sve rosulje od ostalih mesoždernih biljaka, pa čak i biljaka sa sličnim načinom hvatanja plena jeste njihova sposobnost savijanja lisnih dlačica. Dlačice se savijaju prema centru lista da bi što veći broj njih bio u kontaktu sa žrtvom. Ti pokreti mogu da budu veoma brzi, pa tako kod Drosera glanduligera se savijaju u desetini sekunde, a Drosera capensis može da obavije ceo list oko žrtve u roku od pola sata.

Cvetovi, koren i razmnožavanje

Cvetovi rosulja su sitni i radijalno simetrični. Otvaraju se samo u određeni deo dana, traju kratko, a često da bi se otvorili neophodna je direktna sunčeva svetlost. Uglavnom su bele ili ružičaste boje, ali neke autralijske rosulje pružaju čitav spektar boja cvetića od žute, narandžaste i crvene, do metalik ljubičaste. Cvetovi su smešteni na visokoj stabljici, daleko iznad listova i klopki, da bi insekti mogli nesmetano da ih oprašuju. Takođe, rosulja pravi razliku između onih insekata kojima se hrani i onih koje koristi za oprašivanje, tako da visinu cveta prilagođava visini na kojoj lete njeni pomagači. Na taj način se vidi u kolikoj je meri opstanak karnivornih biljaka usko vezan za insekte. Plod je u obliku čaure u kojem je smešteno brojno semenje. U zavisnosti od staništa, semena prolaze kroz različite vrste stratifikacije. To znači da pre povoljnih uslova za klijanje mora da prođe određen period kada uslovi nisu povoljni, pa tako za rosulje umerene klime je to hladna zima, a za autralijske rosulje suvo i vrelo leto. Rosulje sa krtolom se prirodno bespolno razmnožavaju preko izdanaka iz korena, a pigmejske rosulje preko gema (lat. gemmae). Koren rosulje je veoma slabo razvijen i praktično služi samo da je učvrsti u zemlju i da upija vodu.

Stanište i rasprostranjenost

Generalno, rosulje vole topla staništa. Oblasti sa najvećim brojem različitih vrsta rosulja su Australija, Afrika i Južna Amerika, a samo nekoliko vrsta naseljava velika prostranstva Evrope i Severne Amerike. Naučnici smatraju da je prapostojbina rosulja ili Australija ili Afrika.

Rosulje se mogu naći na svim vlažnim i relativno toplim staništima sa malom količinom hranljivih materija. To su razna tresetišta, močvare, bare, planinski vrhovi Venecuele, peskovite obale Australije ili južnoafrički finboš.

Dionaea muscipula ( Muholovka )

Rod Dionaea je monotipičan rod što znači da ima samo jednog predstavnika. To je Dionaea muscipula ili Venerina muholovka. Njeno ime potiče od grčke boginje ljubavi Dione (rimske Venere). U prirodi se muholovka javlja samo na jednom mestu- na močvarama i vlažnim savanama u istočnim delovima Severne i Južne Karoline u Severnoj Americi. Muholovka pripada porodici rosulja i evolutivno i taksonomski im je veoma slična. Predpostavlja se da su dlačice na obodima i u unutrašnjosti klopki proistekle iz dlačica rosulja koje luče lepljivu tečnost.

Muholovka je definitivno najpoznatija mesožderna biljka jer svojim zanimljivim izgledom i dramatičnim načinom lova ostavlja veliki utisak na posmatrače. Iz nje su proistekla razna pogrešna verovanja o mesoždernim, kao o ljudoždernim biljkama. Jer zaista, na prvi pogled, otvoreni listovi muholovke podsećaju na razjapene čeljusti neke grabljive životinje. Ona je tipični predstavnik karnivornih biljaka i jedinstveni je fenomen priorde.
Zanimljivo je sa kolikom preciznošću hvatanja plena je priroda obdarila ovu biljku, koja ima svoju strategiju i svoju „inteligenciju“. Pravi razliku između kapi vode, vetra i isekta i zatvoriće svoje čeljusti samo ako je u zamku ušao insekt. Kao da „vidi“ šta to ulazi u njenu klopku. Neko bi pomislio daje to uistinu prava životinja, ali ona to nije. Ona je samo obična biljka obdarena neobičnim sposobostima.

Morfološki, muholovka predstavlja zeljastu, višegodišnju biljku. Pravi malu rozetu od pet do sedam listova, ali se često prave kolonije preko podele podzemnog stabla, pa tako na jednom mestu može da bude i deset, petnaest listova. Cvet nije posebno upadljiv. Na visokoj stabljici nalazi se nekoliko belih cvetića za čiju oplodnju je neophodan polen druge muholovke, tako da ona nema sposobnost samooprašivanja. Listovi se sastoje od dva dela. Prvi deo koji izlazi iz podzemnog stabla predstavlja produženu, zadebljanu, srcoliku lisnu stabljiku i ima sposobnost fotosinteze. Na nju se kasnije nastavlja pravi list – klopka. Ona predstavlja dve polovine lisne površi savijene preko glavnog nerva sa brojnim dlačicama na ivicama, nalik na trepavice, koje se preklapaju prilikom zatvaranja zamke i oko tri čulne dlačice unutar svake polovine lista. Na koji to način muholovka hvata svoj plen? Hajde da vidimo!

Hvatanje plena

Prvo, muholovka mora da izabere svoj plen. Za razliku od rosulja, ishrana muholovke se sastoji uglavnom od gmižućih insekata, dok leteći insekti predstavljaju samo mali deo. To je upravo i glavni razlog zašto je muholovka razvila svoj mehanizam zamke. Tvrdokrilci su veći, pa u njima ima i više hranljivih materija. Ključ za zatvaranje zamke su čulne dlačice sa unutrašnje strane lista. One su aktivatori veoma složenih procesa koje, preko elastičnosti, turgorovog pritiska i osmoze, dovode do preklapanja oba dela lisnih polovina. Kada insekt ili pauk pređe preko jedne čulne dlačice dva puta ili preko uzastopno dve dlačice u roku od dvadeset sekundi, čulne dlačice stvaraju akcioni potencijal koji se širi kroz klopku i dovodi do zatvaranja za manje od sekunde. Međutim, klopka se zatvara samo površno, dozvoljavajući da pobegne suviše malom plenu i ne započinjući varenje ukoliko stimulus nije organskog porekla. Tek kada je unutrašnost zamke stalno nadraživana plenom koji pokušava da pobegne, biljka počinje da luči sokove za varenje i pritiska oba dela klopke što jače može, mrveći životinju unutra. Enzimi korišćeni u procesu razgradnje žrtve su slični kao kod rosulja. Nakon deset dana klopka se polako otvara i sve što ostane od svarenog obroka je prazan hitinski omotač. Vetar zatim odnosi ostatke, a zamka je spremna za sledeću upotrebu.

S obzirom na veoma ograničen životni prostor, Venerina muholovka predstavlja endemsku vrstu i kao sve karnivorne biljke, zaštićena je. To je tako jedinstvena i posebna vrsta od globalnog značaja da su razne organizacije i institucije uložile mnogo truda u njeno očuvanje. Muholovka jedna od najpopularnijih kućnih mesoždernih biljaka i mnogi je ljudi gaje u saksijama (čiji ukupni broj u svetu uveliko premašuje broj primeraka u prirodi), čuvajući je tako od zaborava. Probajte i vi! Neće vas ujesti.

NEPENTHES (Nepentes)

Nepenthes je jedini rod karnivornih biljaka iz porodice Nepentesa sa oko 120 vrsta.  Ove biljke žive u vlažnim tropskim šumama, južno od ekvatora u području Indonezije, Borenea, severne Australije, istočnog Madagaskara, Šri Lanke i južne Kine. Iako postoji određen broj vrsta ovih biljaka koje žive na niskim nadmorskim visinama, ipak većina se odlikuje životom na visokim planinama, gde su noći vrlo hladne a dani sveži i vlažni. Pošto je to zona uravnotežene klime, njihov način života je takođe uravnotežen i ne razlikuje se mnogo tokom godine.

Nepentesi u glavnom žive kao puzeće biljke, koje prave dugačke lijane, pa tako neki mogu da dostignu visinu i do 15 metara. Poseduju odvojeno muške i ženske cvetove, stoga su neophodna barem dva nepentesa za oplodnju, pa zato postoje i razni hibridi, što prirodni, što stvoreni od čoveka.

Ono što odlikuje nepentese su njihovi prelepi krčazi. To su zamke koji se preko glavnog nerva nastavljaju na zelene, duguljaste listove. Ti krčazi su ispunjeni tečnošću koja služi za razgradnju životinjskog organizma. Na samom vrhu klopke se nalazi poklopac koji koliko-toliko čuva tečnost od razređivanja zbog čestih kiša. Ispod njega je ulaz u klopku oivičen velikim „ustima“ koje privlače insekte svojim živim bojama i slatkim nekatorm, ali pružaju nesiguran oslonac. Ispod se nalazi prvi deo klopke sa dugačkim, veoma sluzavim zidovima, koji onemogućuje izlazak, a u dnu deo sa tečnošću za varenje. Nepentesi imaju dve vrste krčaga- gornje i donje. Donji krčazi obično leže na tlu i love krupnije životinje (kod nekih vrsta čak i glodare) a gornji se razvijaju tek kada biljka postane zrela i poraste dovoljno visoko. Gornji i donji krčazi se razlikuju po obliku, veličini i boji. Kao i kod saracenija, određene vrste nepentesa žive u simbiozi sa pojedinim životinjskim vrstama, pružajući im dom u svojim krčazima. Tako se jedna jedinstvena vrsta komaraca u svetu razvija isključivo u krčazima jednog nepentesa.

 SARRACENIA (Saracenija)

Sarracenia je rod biljaka iz familije Sarraceniaceae i broji samo devet vrsta, ali pravi bezbroj raznih hibrida. Žive u vlažnim staništima- šumama, tresetištima, mokrim livadama, ali samo u Severnoj Americi. Uglavnom su ograničene na njen istočni deo, gde je relativno toplo, ali vrsta Sarracenia purpurea zalazi skroz u dubinu Kanade. Genrealno vole toplo leto i hladnu zimu.

Na prvi pogled saracenije izgledaju vrlo čudno jer su im listovi transformisani u dugačke cevi i mogu dostići visinu do jedan i po metar. Njihova glavna uloga je naravno, fotosinteza, ali pored toga i hvatanje plena. Vrh klopke se sastoji od malog poklopca, koji sprečava da se unutrašnjost napuni kišnicom i igra veliku ulogu u privlačenju i obezbeđivanju plena za biljku. Naime, to je najjače obojen deo celog lista i na kružnom ulazu u zamku luči tečnost sličnu nektaru koja hemijski privlači insekte. Ključni element u tom delu zamke su dlačice okrenute na dole bez kojih bi hvatanje bespomoćnih insekata bilo mnogo teže. Jednom kada se insekt oklizne i upadne u rupu, nema mu više spasa. U daljem delu tube se nalazi još više takvih dlačica i životinja samo klizi sve više prema kobnom, donjem delu klopke, gde se, kao i kod nepentesa, nalazi tečnost za varenje sa odgovrajućim enzimima i kiselinama. Jedini izuzetak predstavlja purpurna saracenija, koja umesto sopstvenih enzima u bokalima ima kišnicu, koristi bakterije da bi joj svarile plen i ne samo da se ne razgrađuje sve što upadne unutra, već predstavlja i dom za neke vrtse osa koje mogu da ulaze i izlaze iz tih bokala kad god požele.

Kod saracenija je i cvet čudan. Izgleda kao obrnuti otvoreni kišobran sa žutim ili crvenim laticama koje vise na dole. Dvopolan je, što znači da se na jednom cvetu nalaze i tučak i prašnici. Međutim, nema sposobnost samooplodnje, tako da su joj neophodni insekti oprašivači. Zbog toga postoji toliko veliki broj hibrida. Cvet se razvija u rano proleće, kada se stvaraju i prvi listovi, na visokoj stabljici daleko od klopki kako biljka ne bi slučajno pojela svoje pomagače.

PINGUICULA (Pinguikula)

Pinguicula je rod karnivornih biljaka iz porodice Lentibulariaceae i broji oko 80 vrsta. Dobila je ime od latinske reči za mast, jer se njeni listovi pod suncem sjaje kao da su prekriveni mašću. Naseljava velike prostore severne hemisfere: Evropu, Aziju i Severnu Ameriku ali najveća koncentracija pinguikula se nalazi u Srednjoj i Južnoj Americi sa preko 50 odsto vrsta. Predpostavlja se da je to mesto nastanka ovih biljaka jer se danas tamo javlja veliki broj endemskih vrsta. Jedini kontinent bez prirodno naseljenih pinguikula je Australija. U našoj državi se javlja samo jedna vrsta – Pinguicula balcanica.

Pinguikula voli da živi na mestima gde retko koja biljka može- na čistoj mahovini, na vertikalno postavljenim krečnjačkim stenama ili na mrtvom drveću. Ima slabo razvijen koren i zahteva veoma visoku vlažnost vazduha. Takve uslove joj pružaju planinski vrhovi, obale reka i jezera, vlažne šume ili močvare.

Mogu se podeliti na pinguikule tropske i umerene klime. Pinguikule tropske klime se odlikuju ujednačenim načinom života i cvetanjem u određenim intervalima. Zadržavaju karnivorne listove preko cele godine. Kod pinguikule umerene klime, međutim, razlikuju se letnja i zimska faza. U letnjoj fazi biljka raste, cveta i razvija zelene, mesnate, karnivorne listove. Grabljivost ovih biljaka se ogleda u listovima koji na sličan način kao i rosulje privlače insekte i vare ih. Razlika je u tome što su dlačice pinguikule mnogo sitnije i brojnije od rosuljinih i što postoje dve vrste. Prve su zadužene za privlačenje i lepljenje insekata za površinu lista, dok se ispod njih nalaze dlačice za varenje. Pinguikula je u stanju da uhvati samo sitne insekte veličine komarca ali može da ih uhvati neverovatno mnogo.

U ranu jesen pinguikule umerene klime razvijaju gusto zbijene, debele ne karnivorne listove, jer je izbor insekata sve manji, vreme sve hladnije i ne bi bilo ekonomično da stvara komplikovane karnivorne listove i da ulaže energiju za varenje plena. Umesto toga živi na sopstvenim zalihama do sledeće sezone, ponekad potpuno odbacujući sve listove usled velikih mrazeva.

HELIAMPHORA (Heliamfora)

Heliamphora je rod karnivornih biljaka, koji, zajedno sa saracenijama i darlingtonijama spada u porodicu saracenija. Od ta tri roda ima najviše različitih vrsta, osamnaest. Kada bi se uzela u obzir definicija da karnivorna biljka mora sama da uhvati, ubije i svari plen, heliamfore ne bi bile priznate u tu grupu biljaka. One žive u simbiozi sa batkerijama koje vare plen umesto njih. Međutim, hranljivi sastojci iz životinja koje uhvate su im stvarno potrebni i one ih zaista i koriste, tako da su ipak priznate kao karnvorne biljke.

Ime im potiče od grčke reči helos, što znači mahovina, ali ljudi u svetu često greše misleći da potiče od poznatije reči helioѕ- sunce, pa je zato nazivaju Sunčevom biljkom mesožderkom. Iako pomalo liči na saracenije, veoma se od njih razlikuje. Listovi su transformisani u debele, visoke tube. Gornji deo lista je vrlo mali i nema ulogu poklopca u zaštiti od kiše. Njegova je uloga u privlačenju plena. Taj mali deo pri vrhu luči sladku tečnost sličnu nektaru. Obradovani insekti tu rado sleću da bi se nasladili, nesvesni da se nalaze nad bokalom punim vode. Ubrzo upadaju u klopku, dave se u vodi, a njihova tela polako razgrađuju bakterije. Heliamfora je razvila taktiku regulisanja nivoa vode u bokalima, tako da ih nikad ne napuni do vrha. Tajna je u krivom obodu klopke čija je jedna strana u obliku kragne dovoljno niža od protivne da kroz nju istekne sav višak vode iz bokala. Na taj način biljka uvek ima mesta da u svoje klopke primi novi plen.

Heliamfore su endemska vrsta i nalaze se samo na jednom mestu – na visoravni Tepui u oblasti Gujana u Južnoj Americi. Ta oblast je poznata po ostalim endemskim vrstama, gde se javljaju neke od jedinstvenih biljnih i životinjskih vrsta na Zemlji. Heliamfore vole veoma vlažna staništa sa velikim varijacijama temperature između dana i noći.

ZAKLJUČAK

Priroda na zadivljujući način upravlja živim i neživim svetom na Zemlji. Neverovatno je kako se neki organizmi na domišljat način prilagode na teške uslove u kojima im je suđeno da žive. Karnivorne biljke su samo jedan od bezbroj primera. Zapravo, svaki organizam je fenomen za sebe.

Karnivorne biljke predstavljaju jedinstveni dragulj u kruni koja krasi naš svet. Njihov snalažljiv način prilagođavanja, njihova različitost i brojnost samo potvrđuju zajednički cilj postojanja svih bića na Zemlji- život.

Autor teksta: Tihomir Simin